Selen je mineral koji telo treba u mikroskopskim količinama. Ali te mikroskopske količine su apsolutno neophodne za procese koji štite svaku ćeliju u telu.
Kada uneseš selen, telo ga ugrađuje u posebnu grupu proteina koji se zovu selenoproteini. Trenutno je nauka identifikovala 25 selenoproteinskih enzima u ljudskom telu, i svaki od njih obavlja funkciju koja bez selena jednostavno ne može da se odvija.
Najvažniji od njih je glutation peroksidaza. Ovaj enzim je prva linija odbrane ćelija od oksidativnog oštećenja. On neutrališe hidroperoxide, reaktivne molekule koji bi bez njega razarali ćelijske membrane, oštećivali DNK i ubrzavali procese starenja na ćelijskom nivou. Bez dovoljno selena, glutation peroksidaza ne može da radi punim kapacitetom, čak i kada ima dovoljno glutationa. Selen je neophodan kofaktor bez kojeg enzim ostaje neaktivan.
Drugi kritičan sistem su jodotironin dejodinaze, selenoproteinski enzimi koji konvertuju tireoidne hormone. Štitasta žlezda proizvodi uglavnom neaktivan T4 hormon. Da bi telo moglo da ga iskoristi, T4 mora da se pretvori u aktivni T3. Ta konverzija se odvija upravo kroz selenoproteinske enzime. Kada selena nema dovoljno, konverzija se usporava. Nivo T4 može biti uredan na nalazu, ali telo ne dobija dovoljno aktivnog T3. To se oseća kao umor, hladnoća, sporiji metabolizam i otežano mršavljenje, čak i kada je TSH u referentnom opsegu.
Zbog ove veze, štitasta žlezda sadrži najvišu koncentraciju selena od bilo kog organa u telu. To nije slučajnost. To je evoluciono rešenje za zaštitu organa koji je konstantno izložen oksidativnom stresu tokom proizvodnje hormona. Kada su zalihe selena niske, štitasta žlezda je jedna od prvih koja to oseti.
Treći mehanizam ide kroz imunološki sistem. Selen direktno utiče na aktivaciju i proliferaciju T limfocita i NK ćelija. Klinička istraživanja kod pacijenata sa Hašimoto tiroiditisom pokazuju da suplementacija selenom statistički značajno smanjuje nivo TPO antitela, markera autoimunog napada na štitastu žlezdu. Mehanizam ide kroz smanjenje oksidativnog stresa unutar same žlezde, čime se smanjuje signal koji provocira autoimuni odgovor.
Četvrti sistem je muška reproduktivna funkcija. Selen se prirodno koncentruje u testisima i direktno učestvuje u sazrevanju spermatozoida i formiranju njihovog bičića, strukture koja im omogućava kretanje. Bez dovoljno selena, spermatozoidi imaju strukturne defekte i smanjenu pokretljivost. Suplementacija selenom poboljšava morfologiju i pokretljivost sperme kod muškaraca sa idiopatskim problemima fertiliteta.
Važno je razumeti zašto je deficijencija selena toliko česta u Evropi. Sadržaj selena u hrani direktno zavisi od sadržaja selena u zemljištu na kome je hrana uzgojena. Evropsko zemljište je prirodno siromašno selenom, za razliku od zemljišta u Severnoj Americi. To znači da čak i uravnotežena ishrana bogata povrćem i žitaricama uzgojenim u Evropi ne garantuje dovoljno selena. Suplementacija nije luksuz, ona popunjava strukturalni deficit koji ishrana sama ne može da reši.
Efekat selena nije trenutan jer telo treba nekoliko nedelja da popuni tkivne rezerve i aktivira selenoproteinske enzime na optimalnom nivou. Ali kada se to desi, antioksidativna zaštita radi punim kapacitetom, štitasta žlezda efikasnije konvertuje hormone, imunološki sistem preciznije reaguje i reproduktivno zdravlje dobija mineral koji mu je za normalno funkcionisanje bio neophodan celo vreme.
